Justejn Gorder - Lutkar

Ocena: 7

Izdavač: Geopoetika

„Možda smo mi najveće čudo vasione, mada baš toga nismo stalno svesni. Zamisli kada bi neko došao i otkrio nas!“

Svake godine na Sajmu knjiga kupim jednu knjigu od norveškog pisca Justejna Gordera. Ove godine prišla sam štandu sa već odabranom knjigom po imenu „Zamak u Pirinejima“ i pronalazim je veoma brzo, pokazujući prodavcu da mi je doda. Kada vidi sa kolikim oduševljenjem gledam knjigu, a zatim je pažljivo stavljam u već prepun ranac, postavlja mi pitanje koje će me dosta koštati (u bukvalnom smislu, jer sam potrošila puno para) : „Da li si pročitala novu Gorderovu knjigu?“. Odgovor je očigledan, s obzirom da je knjiga tek izašla u prodaju i nisam imala prilike da čujem za nju. Kupujem je momentalno. Jednostavno želim da znam šta se Gorderu mota po glavi u 2016. I tako otvaram prvo poglavlje „Lutkara“.

Kao i većina Gorderovih knjiga i ova sadrži velike filozofske misli, suštinska životna pitanja i specijalan dodatak. Kad kažem specijalan dodatak mislim na tu Gorderovu moć da se razume u sve. U „Sofijinom svetu“ fascinira nas filozofijom, u „Maji“ nas bombarduje istorijom umetnosti i biologijom, dok u „Devojci sa pomorandžama“ istražuje kosmos. „Lutkar“ se bavi vezama između jezika koji pripadaju indoevropskoj jezičkoj porodici. Lakoća sa kojom objašnjava komplikovane veze i značenja reči pokazuje kakav je Gorder majstor. Ko ga je već čitao, zna da je njegova specijalnost mise en abyme tj. priča u priči, gde čitalac mora pronaći bar jedan deo koji će ga oduševiti. Ne možete pročitati njegovu knjigu, a da ostanete ravnodušni. Ili će vas fascinirati ili će vas zgaditi. Ali uvek će ostaviti utisak.

Moram priznati da je „Lutkar“ na mene ostavio baš čudan utisak. Do 102. strane, tačnije poglavlja pod nazivom Pele, bila sam fascinirana kao i obično. Uživala sam u neobičnim pričama ljudi kojima je Jakop, glavni junak, dolazio na sahrane. Ali posle nje postala sam uplašena. Uplašilo me je koliko je netipično to što se dešava. Onda pronalazim ironiju koju je sam Gorder ubacio. Na 37. strani Jakop zove Pelea u šetnju na šta mu ovaj odgovara sa: „Celog dana se nisam ni makao“. Sada, kada sam prevalila 102. stranicu, zaprepastila sam se činjenicom da sam prvi put prešla preko tog teksta tako lako, a sad ga gledam u neverici. Jer, Gorder se nije trudio da ovo sakrije. On se nikad ne trudi da sakrije bilo šta. Naprotiv, kao da stavlja znak upozorenja na svaku knjigu. „Kći direktora cirkusa“ je odličan primer.

Ipak, tera te na razmišljanje. Tera te da razmišljaš o sebi, o svom životu, o drugima, o ljudima na Zemlji, o kosmosu, pominje i vanzemaljce, a onda te opet vraća na ćeliju društva – porodicu. Shvataš da ti je porodica i neko ko nije u krvnom srodstvu sa tobom, već deli veru, državu, narod, pa i jezik. Gorder se uvlači u knjigu kroz samopominjanje. Svaki pisac, kažu ostavlja deo sebe u svom delu, mada bih rekla da je Gorder sam za sebe dovoljno karakterističan da bih ga prepoznala među hiljadu pisaca. Priča ima zanimljiv kraj, da ne kažem srećan, jer to nije baš slučaj, ali ipak kao da ostaje nedorečen. Jer meni i dalje nije jasno zašto je Jakopov otac imao bradavicu na nosu i šta je ta bradavica značila. Pominje se kao neki lajtmotiv kroz knjigu, da bi skroz nestala na kraju. Možda je rešenje ubačeno kao zagonetka u knjigu, koju ja nisam uspela da rešim. Ukoliko neko uspe, molim da mi se javi. 

„Sramota zahteva postojanje nekog pred kim se sramimo. Osećaj sramote je u tom smislu luksuzan fenomen. Samo oni koji žive s određenim minimumom društvenih veza mogu osećati sramotu na duže staze.“

Slika preuzeta sa ovog linka.