Noć knjige ili Minut do ludila

Slika je preuzeta odavde.

      Petak. Napokon je stigao. Već zamišljam kako grlim ćebe dok se vraćam sa fakulteta, svakim korakom sve bliža krevetu. I baš dok se grejem uz šolju čaja, okružena jastucima, telefon je odlučio da se oglasi. Zvala me je mama. "Kad ćeš na Noć knjige?" glasilo je njeno pitanje, na koje sam ja samo promrmljala odgovor, skočila iz kreveta i zaputila se ka Delfi knjižari u SKC-u. Kasnim. Ipak, moram priznati da ovolike gužve nije zapamtio ni Sajam knjiga. Ljudi su iskakali sa svih strana, uglavnom noseći po nekoliko knjiga, mlatarajući svojim velikim torbama (ili laktovima), gurajući bilo druge posetioce, bilo knjige naslagane na stolovima. Međutim, odlučila sam da ne gubim nadu. Iako je iziskivalo ogromno strpljenje i veliku samokontrolu, uspela sam da se proguram do određenih polica, a da pritom ne zaplačem ili udarim nekoga. Jer Beograđani su stvarno čudo. Kad kažem Beograđani, ne mislim samo na ljude koji su rođeni u Beogradu, već i na one koji se tako osećaju. Imaju veliku potrebu da se pokažu pogotovo pred nepoznatim ljudima. Nije dovoljno kupiti pet knjiga, ne, mora i da se sedne i popije kafa, ali da svi vide da je plaćena (iako na dva metra od vas stoje promoterke koje dele besplatno kafu), zatim prelista koja knjiga kupljena to veče, čisto da se pokaže neka zainteresovanost. Dok se stoji u redu obavezno se cokće, preskače s noge na nogu, uzdiše i izdiše ljudima u vrat ili razgovara telefonom uz glasno: "Evo me u knjižari, došao sam da kupim knjige!". Ne, nisam primetila, hvala što ste mi to saopštili.

     A onda sledi nadmetanje. Stojim u redu za kasu već nekih dvadesetak minuta, kada se devojka ispred mene okreće. Gleda u knjige koje držim u ruci, a zatim pogled spušta na svoje. Ubrzo nakon toga, postavlja dečka da joj čuva mesto i nosi knjige, a ona odlazi do police preko puta, uzima knjigu i vraća se sa njom, pobednički gledajući u mene. Aha! Ko sad ima više knjiga? Tek kasnije shvatam šta je ceo ovaj gest krio u sebi, ali i dalje sam šokirana. Ona je bukvalno uzela prvu knjigu sa police, donoseći svoj sud o njoj samo na osnovu korica i njene debljine. Zar je to poenta književnosti? Snuždena i neraspoložena, probijam se kroz gomile ljudi koje naviru, pokušavajući da doprem do izlaza. Nekako uspevam i ledeni večernji vazduh poguran košavom lomi me. Umorna sam i hoću kući. Ipak, kakva bi to Noć knjige bila da u njoj nema bar malo magije. Kroz velike zvučnike postavljene ispred SKC-a čujem razglas: "Marko Šelić potpisuje svoje knjige" i kesa u mojoj ruci kreće da šuška. Ne zbog košave, već zbog toga što se u njoj nalazi baš jedna njegova knjiga. Ma vratiću se unutra, makar mi to bilo poslednje (a nadam se da nije).


Ponovo odlazim do mesta gde ljudi plaćaju besplatnu kafu pogledom tražeći Marčela. I dobro je što je prošao pored mene jer mi moja kratkovidost verovatno ne bi dopustila da ga pronađem. Pratim ga do stola, a zatim molim da mi potpiše knjigu. Iako sam već imala prilike da ga slušam i čujem dobre komentare o njegovoj ljubaznosti, iskreno sam bila zadivljena njegovim ponašanjem i predanošću sa kojom je potpisao moju knjigu. Vidi se da je čovek umetnik. Odjednom sam puna protona i tako naelektrisana izlazim napokon zadovoljna svojom kupovinom i poslednjom Noći knjige u 2016. godini.

Posebno se zahvaljujem gospođi koja mi je pozajmila hemijsku, bez nje ovo veče ne bi ispalo kako treba. 
Knjige koje sam rado kupila su Malterego, knjiga prva, Početno pitanje, Mačka i miš i Mračna mesta. Očekujte ih uskoro na blogu! Do tada, pozić vozić!