127 sati (2010)

        Ne znam kako da prokomentarišem ovaj film. Znala sam šta će se desiti, spojleri se nalaze svuda oko nas. Ali svejedno, bilo je previše realno. Kao da sam provela svih 127 sati s njim. Osećam takvu žeđ. I bol. Sve me boli.

       Pre svega, upozorila bih sve koji nastave sa čitanjem na moguće spojlere koji će se pojaviti u ovom tekstu. Smatram da je previše težak zadatak komentarisati film, a pritom ne otkrivajući radnju uopšte. Za mene, potpuno nemoguć. Potrudiću se najviše što mogu da ne upropastim doživljaj nikome, jer cilj ovog posta nije da prepriča film već da ukaže na određene scene i preporuči ga (u ovom slučaju; verovatno će biti postova u budućnosti koji će imati potpuno suprotan efekat).

    Aron Ralston je američki alpinista kojem pada stena na ruku, dovodeći ga u situaciju preživljavanja iz koje čak ni Ber Grils ne bi mogao da se izvuče. Zatočen u izlovanoj pukotini ogromnog kanjona u Juti, Aron pokušava na sve načine da se izbavi i posle, nećete verovati, 127 sati, uspeva u tome. Iskreno, oduševljena sam koliki utisak je film ostavio na mene, mada ga neću ponovo gledati. Jednostavno se ne usuđujem. U razgovoru sa ljudima koji su takođe gledali film primetila sam da mnogi nisu oduševljeni zbog toga što citiram: „Sat i po vremena gledaju lika zatočenog ispod stene“ pritom ignorišući činjenicu da je on sebe tako gledao, o da, naglasiću ponovo, 127 sati. Njegova želja za životom prenesena je u potpunosti na gledaoca, koji sve vreme navija da se Aron izbavi što pre. Najgore su mi bile scene kada halucinira svoj spas. Delovale su dodatno na moj već potpuno empatijski pristup filmu.

      Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jesu scene u kojima skida sočiva i čuva ih u ustima, a zatim ih ponovo vraća u oči. Teško je ljudima opisati koliko je mučno brinuti o takvoj vrsti pomagala, bez kojih jednostavno ne možete, što pokazuje i ogromno crvenilo koje se formira oko njegovih zenica. Na pola filma sam jednostavno morala da stanem, skinem sočiva, zatim stavim naočare i nastavim sa gledanjem. Previše su me pekle oči. Ipak ono što je najviše uticalo na moj sveukupan doživljaj filma je definitivno muzika. Apsolutno sam fascinirana izborom muzike, pogotovo pesmama na varijaciju ove. Možda ste prišli ovom filmu misleći da ćete se sresti sa još jednim dokumentarcem, ali verujte mi na reč, ovo je jedna prava drama koja će vas naterati da dobro razmislite o tome kakav je vaš život i kako ga možete popraviti.

       Obavezno odgledajte trejler ovde, čisto da vidite da li je zanimljivo koliko i zvuči. Zanimljive činjenice koje prate film, osim da je urađen po istinitoj priči su sledeće: Džejms Franko nikada nije prikazan kako kaže "Ow" (uzvik bola, jelte), što je i sam Aron Ralston potvrdio kao istinitu činjenicu; trebalo mu je otprilike sat vremena da sam sebi iseče ruku i 127 sati je u stvari 5 dana i 7 sati (znam da ste se sve vreme to pitali).
        Za jednu veliku plašljivicu poput mene, hrabrost i smirenost kojom se ovaj čovek nosio u jednoj nezamislivoj situaciji, čini mi se, pamtiću zauvek. Ili ću bar nositi u mislima pred svaki ispit, znajući da postoje mnogo gore stvari na svetu od padanja ispita. Mislim na padanje u provaliju. 

Slika preuzeta odavde.