Džon Stajnbek - O miševima i ljudima

Ocena: 8

Izdavač: Laguna

Iako je na prvi pogled mala, ova knjiga čuva svašta u sebi. Od velikih snova holivudske slave, preko kuće i ranča koje možeš nazvati samo svojim do malih želja poput društva i običnog čavrljanja. Nekad ne mora ni to, ljudima je dovoljno i samo prisutvo druge osobe, makar ona i ćutala sve vreme. Jedan takav neobičan par upravo su Džordž i Leni. Neobičan, jer u vreme Velike depresije kada ljudi žive samo od danas do sutra, ne vezuju su ni za mesto, a kamoli za druge ljude, ova dvojica će svojom pojavom zbuniti svakoga koga sretnu upravo zbog toga što se drže zajedno. Brinu jedan o drugom. Ili bar Džordž o Leniju.

Njihov san o sopstvenom imanju započinje kao priča kojom Džordž kontroliše Lenija, čuvajući ga od raznih nevolja, ali s vremenom i sam počinje da veruje da će uspeti to da ostvare, ubeđujući i čitaoce da navijaju za njih. Uspevaju da pronađu posao koji bi im za nekoliko meseci omogućio da ostvare svoje snove. Ubrzo im se pridružuje i stari čistač sa svojom malom, ali ipak bitnom ušteđevinom. San je tu, na dohvat ruke. Više nije iluzija kojom se smiruje Leni, priča kojom se završava naporan dan ili prekraćuje vreme. Ne, sada je postao budućnost.

Kruks, crnac koji radi na ranču, prikazan je kao glas razuma. O čemu drugome bi radnik razmišljao ako ne o tome da sam bude svoj gazda. Ističe činjenicu da je video previše ljudi koji su maštali o nezavisnosti, a zatim propali. Međutim, Lenijevo iskreno zadovoljstvo privući će ga, pa će i on želeti da im se pridruži. Ono što ga lomi jeste Kerlijeva žena. Sama po sebi, nije veliki uticaj, ali ono što ona predstavlja jeste. Jer njeno mišljenje pretače se u mišljenje svih belaca, pa i ljudi na svetu. Crnac se povlači u sebe, shvatajući da od plana neće biti ničega, da će im se uvek pojaviti neka nepremostiva prepreka koju diktira društvo, priroda ili samo postojanje.

Nažalost, biva u pravu. Leni će ponovo zapasti u nevolju. Toliku da ni Džordž, niti bilo ko drugi može da ga iz nje iščupa. Jedini način da mu pomogne jeste da mu poslednji put ispriča njihov san, a zatim ga ubije. Time se sve završava, time sve nestaje. I kuća na ranču i detelina i kunići. A bili su tako blizu. Stajnbek uspeva da u jednu novelu koja obuhvata samo nekoliko likova, dana i događaja, stavi velike probleme čoveka XX, pa i XXI veka. Likovi su kao i obični ljudi ograničeni da ostvare svoje snove bilo svojim intelektom, fizičkim izgledom, ekonomskom ili društvenom situacijom. Lakoća sa kojom se čita ova knjiga je neizbežna, baš kao i tuga koja se javlja sa poslednjom stranom. Shvatiš da je svet nekada bio okrutan, pa još gore, da i dalje jeste, i da ukoliko pokušaš da ispraviš krivu Drinu, naleteće poplava koja će te poneti nizvodno, samo da bi počeo sve ponovo ispočetka, već odavno umoran i iscrpljen. A onda ćeš odustati, kao i mnogi pre tebe, prepustiti se velikoj mašini, mehanički živeti, bez razmišljanja.

Citat:

„Momci kao mi nemaju porodice. Zarade neku paru, pa onda to profućkaju. Nemaju nikog na svetu da se brine o njima, dovraga... Ali mi ne... Jer ja imam tebe... A ja imam tebe. Mi imamo jedan drugog, i eto zato, zato ima neko ko se brine o nama.“

Slika preuzeta odavde.