Ljubav nije greška, ma koliko god se takvom činila

Ne vidim nijedan dovoljno mudar razlog zbog koga bih ljubav prema nekome mogla nazvati greškom. To je najlepša emocija koju čovek ima priliku da spozna u životu. Jedina koja uspeva da na neki čaroban način izvrši sintezu svih drugih emocija u jednu jedinstvenu, jer ljubav je i sreća i tuga u jednom. Neizmerno blaženstvo i najveća patnja. Let u najviša nebesa i pad u najdublji ambis. Da li je taj čudnovati splet emocija obavezna cena koju moramo platiti kada osetimo topao grč u stomaku ili kada nam kolena zaklecaju, a srce se na tren zaustavi, zato što jednostavno volimo?

Ceo život stojim na raskršću. Teška sam sa odlukama. Kad me pitaju da li želiš ovo ili ono, najčešće kažem „ne znam“, jer stvarno ne znam. Kada bi me pitali da izaberem između dva dobra veće ili između dva zla manje, najverovatnije bih se rasplakala, jer znate, ne umem ja da se borim sa izborima. Međutim, postoji ipak i onaj trenutak kada mogu da izaberem. To je trenutak kada znam da nešto zaista želim. Tada, moja želja je toliko jaka da se borim do uništenja da bih to dobila. Gazim preko leševa, ponosa, sopstvenih uverenja i stavova. Sve to samo da bih zadovoljila svoju sebičnu potrebu. Ne smatram se krivom. Ko sam ja da bilo kome sudim...a i ko sam, da bi mi bilo suđeno za ispunjenje sopstvenih, nekome malih, a meni velikih, želja? Ljudi su sebični. Život je svakodnevna borba. A najveća borba je ona sa sobom. Kada legneš uveče da spavaš pa se preispituješ gde si pogrešio i zašto si dopustio sebi te greške. Osećajući sramotu zbog nekih postupaka iz prošlosti ili sreću zbog postignuća.

Koliko je vremena potrebno da prođe i da li će ikada proći? Zašto ne mogu da skinem okove koji me ponekad tako jako stežu da ne mogu da udahnem ni delić vazduha? Toliko sam puta htela da plačem, ali nije bilo suza. Toliko puta htela da vrištim, ali nije bilo glasa. I toliko puta sam plakala i vrištala, da više ne znam ni da izbrojim. Tražila sam grešku. I posle godinu dana, tražila sam je, kao da sam ja kriva za sve što se dogodilo. Kao da sam ja ona koja je gurnula od sebe osobu koju je volela najviše na svetu i u kojoj je pronalazila sve ono što se može staviti u jednu jedinu reč – mir. U prevodu sa ruskog, reč „mir“ označava svet. U srpskom, to je spokoj. Da li je moguće pronaći u jednom čoveku taj mir? Taj naš svet i spokoj? Ili je to samo iluzija i varka idealizma?

Prošlo je tačno godinu i nekoliko dana. Dana, u kojima sam mislila da je bolje imati kratkotrajno zadovoljstvo ali držati nekoga pored sebe, nego ga skroz pustiti da ode i da se ne vrati. Dana, u kojima ne želeći da pustim, a ne mogavši ni da zadržim, vrtela se u krug i konstantno vraćala nazad. Mladalačka ljubav, neko će reći. Preboleće, neko će reći. Hoće. Ali niko nikada neće slutiti kroz šta je taj devojčurak čupave plave kose morao da prođe duboko u sebi da bi preboleo čoveka koga je stavio u centar svog svemira. Sve-mir. Opet igra reči?

Koliko je potrebno da čekam da rana zaraste? I taman kad pomislim da je zacelila, shvatim da ipak nije. Ne mora ništa nužno da se desi. Samo shvatim da nije izlečena. I da neće skoro. Sklapam oči i ponovo se vraćam u svemir. Jednom čoveku. Sa kojim više nikada neću provoditi svoje večeri. Ni dane. Ni jutra. Sa kojim više nikada neću odgledati nijedan glupi film, niti popiti čaj. U čijem naručju više nikada neću zaspati, niti se probuditi. Bez kog je svaki moj dan prazan.

Nikad.

Pa ipak, to i dalje nije greška. Zato što sam zahvaljujući tom čoveku spoznala ljubav u njenoj punoj snazi onda, kada sam najmanje očekivala da se to dogodi. I hvala mu za to.

Ljubav ne bira kada će se desiti. Jednostavno se dogodi i poremeti ti ceo život. Pomuti razum, nauči da ne budeš sebičan, otkrije novi svet u kome više nisi sam već imaš pored sebe nekoga sa kim možeš podeliti poslednju kockicu čokolade ili omiljeni kolač. Dokaže ti da tvoja druga polovina postoji, pa kakva god da je, sa svim vrlinama i manama. A ti je i dalje voliš kao da je najsavršenija osoba na svetu, ta druga polovina tebe. Jer ljudi smo. I volimo. Ne mareći za stvari poput „štrči mu trepavica na levom oku“ ili „zaplakao je, a muškarac je“. Tu trepavicu volimo, a njega utešimo kada plače i stanemo rame uz rame sa njim i borimo se zajedno protiv svih životnih nedaća. E to je ljubav. Ona ne poznaje razlike u boji kože, veroispovesti, nacionalnosti... Takva kakva je, uči te odgovornosti i dobroti. I takva kakva je, jedna je od onih stvari koja ti može ukazati pravi put u celom ovom haosu zvanom život. Zato volite.

Što jače.

Ma koliko god da boli.