Tamo gde je strah, za sreću mesta nema

-         Ti si poslednja osoba od koje sam očekivao da će reći da oseća strah.

-         Zar nisam i ja čovek?

-    Ti ne plačeš u situacijama kada svi normalni ljudi plaču. Nije ti smešno ono što običnom čoveku jeste. Zar je to čoveštvo?

-         Da li si razmišljao nekada o tome da ja možda i nisam baš normalna?

-         Ne možda. Nego sasvim sigurno nisi.

 Videla sam svoj odraz u tim najlepšim očima boje letnjeg neba. I zaista, ko god bi ga upoznao, rekao bi da ima najlepše oči koje je svet ikada video. I sada su one bile direktno uprte u mene u iščekivanju nekog dovoljno mudrog odgovora koji bi prekinuo tišinu. U tim očima bilo je skriveno sve – sreća, tuga, ravnodušnost, neizmerna ljubav i toplina... sve ono što je sa toliko truda krio od ostalih očiju, a što jedino od mojih nije uspeo.

-         Bojim se sebe. – oprezno izgovorih - Znaš, isplanirala sam ja sebi budućnost, ali je se bojim.

-       Ali zar nisi baš ti bila ona osoba koja je uvek prelazila sve granice normalnog i koja je uvek težila ka nečemu što je drugačije i što odudara od ovog sumornog i dosadnog sveta? Gde je nestala ta hrabrost? Uvek sam te video kao crnu ovcu u stadu belih ovaca, kao onu jedinstvenu žutu lalu u moru crvenih. Posebnost si ti. Nikada ista, uvek drugačija, vedrog duha i večito nasmejana. Da. Možda ti ne deluje tako ali upravo zato si mi se dopala jer si se uvek smešila i u svemu pronalazila razlog za sreću, čak i kada je nije bilo. Ponekad ne umeš baš da oraspoložiš ali to ne menja činjenicu da daješ sve od sebe.

-         Pretpostavljam da su tu hrabrost obrisale godine.

-         Ha! Godine?! Imaš dvadeset i četiri, o kakvim godinama mi pričaš?

-     Ozbiljna sam – namršteno sam odgovorila - Nisam više onoliko hrabra koliko sam bila sa osamnaest.

-   Nemaš više osamnaest. Niti ćeš ikada imati. Pokušaj da se navikneš na tu činjenicu, u suprotnom ćeš poludeti.

-         Ko kaže da već nisam luda?

Zagrlio me je. Sklopila sam oči i spustila glavu na njegovo rame. Bio je mrak. Sedeli smo na klupi ispred moje zgrade. Zvezde nikad nisu bile lepše, a mesec nikad sjajniji. To je bilo veče kada sam priznala nekome da se bojim. Prvi put sam izgovorila naglas ono što me je mučilo iznutra. Srušila sam zid koji me je odvajao od ostatka sveta pred samo jednom osobom. Pred osobom, koja mi je od trenutka kada sam je upoznala bila sve na svetu – brat, dečko, ljubavnik, najbolji prijatelj... Pred osobom koja me je stalno bacala u razmišljanje, koja mi nije uvek činila najlepše stvari ali koju sam i dalje bez obzira na sve volela... morala bih da priznam čak i više od sebe, što i nije najpametnija stvar, zar ne?

-    Vidi onu zvezdu kako divno sija – uperio je prst u nebo prekinuvši tišinu koja je do tada vladala među nama.

-         To nije zvezda. To je veštački satelit.

-         Zašto uvek moraš sve da pokvariš? Ko te je slagao da je to satelit?

-      Niko nije morao da me laže. U pitanju je čista logika. Zvezde ne sijaju tako intenzivno. Što znači da je ovo veštački sjaj. A to nas dovodi do zaključka da je to što ti gledaš – veštački satelit.

-         Aha. A kako ti sijaš?

-         Zašto misliš da uopšte sijam?

-         Zašto ne bi sijala?

-         Zašto bih?

Osmeh je sam skliznuo sa mojih usana. Uzvratio je. Poznavala sam ga dovoljno dugo, ali nikada nisam uspela da ga protumačim do kraja. Sa njim nikada nisam znala na čemu sam. U jednom trenutku je bio tu, govorio da me voli, u drugom je nestajao kao da nikada nije ni postojao ostavljajući me sa sopstvenom tišinom. A ipak, imao je ono nešto čemu nisam mogla da odolim koliko god pokušavala. Jedini je mogao da me umiri i natera da zaćutim. Imao je najmekši zagrljaj. Znate, slaba sam na zagrljaje. Oni kažu više od hiljadu reči. Pokažu više od hiljadu slika. Zagrljaji su potcenjeni danas, ljudi se grle u prazno. Baš šteta.

-         Odlutala si?

-         Samo malo.

-         Gde si bila?

-         Borila se sa strahovima.

-         Znaš, ti si ipak najhrabrija osoba koju poznajem.

-         Zašto?

-      Samo se hrabri ljudi toliko smeju. Živimo u svetu u kome je osmeh postao luksuz, a svako iskazivanje sreće je napor. Ljudi više ne veruju u sitnice koje znače život. Ljudi više ne veruju u sreću. Kreativnost je odavno umrla, a mašta postoji samo u snovima. A ti...ti se ne bojiš da se smeješ najglasnije, da maštaš, da stvaraš svoj svet, da grliš najjače. Ne bojiš se da živiš. Zato si hrabra. Zato si jaka. Zato treba da ideš tamo gde si želela i ne treba da se bojiš. Znam da to želiš. Otkako te poznajem, ne prestaješ da pričaš o svojoj zemlji iz snova. Izađi iz te zone komfora kao što si to radila do sada! Normalno je da se preispituješ. Međutim, ti se toga ne bojiš. Zasto što nisi kukavica. I zato te volim.

Tada je sve postalo jasno. Nikada neću biti mlađa nego ovog trenutka. Nikada neću imati više snova i želja. Moja budućnost je u mojim rukama. Moram pobediti u ovoj igri zvanoj „život“, pre nego što me sustigne konačnost oličena u smrti.

Ustala sam sa klupe i zagrlila ga. Znala sam da je ovo poslednji zagrljaj i poslednje viđanje. Poželela sam mu sreću i zahvalila na tome što je učinio lepšim jedan deo mog života. Njemu nije bilo teško da me pusti. Ne bi trebalo ni meni.

Sutradan u to vreme sam sedela u avionu, odlazeći u zemlju svojih snova. Ostavljajući za sobom strah i nesigurnost, u levoj ruci sam držala kofer pun sreće i snova, a u desnoj mobilni telefon na koji mi je upravo stigla poruka: „Voli sebe.“