Agata Kristi - Pet prasića

Sve dok ne utvrdite kakva je zapravo osoba bila žrtva, nećete moći ni da nazrete prave okolnosti pod kojima se zločin odigrao.

Ocena: 10

Izdavač: Mladinska Knjiga

Kada sam poslednji put čitala Agatu Kristi bila sam presrećna. Presrećna jer ne samo da sam provalila ko je ubica, već zašto i delimično kako. Ne može se baš u potpunosti ući u mozak velike kraljice misterija. Međutim, sada nemam takav osećaj. Počinje da me nervira činjenica što mogu da pogodim šta se desilo. Više nema tolikog iznenađenja, kao nekad, nema onog „Znači on je bio ubica! Ko bi rek’o?“ ili „Vau, to mi uopšte nije zapalo za oko“. Jednostavno posle toliko pročitanih knjiga fantastične Kristi, magija kao da bledi. Čini mi se da je na to definitivno uticalo moje okruženje. Kada sam se pohvalila da sam kupila dve Agate na Sajmu knjiga, drugar mi je rekao kako je on to već prerastao. Kao da Agata može da se preraste!

Ipak, moja očekivanja za „Pet prasića“ bila su izuzetno visoka. Poaro pominje ovaj slučaj i u „Slonovi pamte“ i u „Zavesi“. Naravno, sve priče imaju neki red. Ne znam zašto mislim da je sve kao „Hazarski rečnik“ da mogu da čitam kako hoću i odakle hoću. Ne, sve ima svoj redosled, a ja sam ga nažalost narušila. Tako da sam neke delove već i nazirala, s obzirom da sam poslednje dve knjige napisane o Poarou pročitala pre svih. Baš sam pametna, nema šta. Uglavnom, preporučujem vam da otvorite poslednje stranice ove knjige jer na njima piše kojim redosledom treba čitati knjige o fantastičnom belgijskom detektivu. Potrudiću se da ga od sad pratim, čisto da sama sebi ne bih upropastila čitanje.

Sam naslov ove knjige vezan je za dečiju pesmicu, koja sama nema nešto mnogo veze sa radnjom, kao što je to slučaj sa pesmicom u „Deset malih crnaca“. Ali ipak naglašava činjenicu da postoji tačno pet osumnjičenih za ubistvo velikog slikara. Svako od njih naravno ima motiv, ovakav ili onakav, ali to je ta magija Kristijeve, koja vas tera da razmišljate do samog kraja. Neko laže. Neko uvek laže. Sad samo treba da provalite ko. Problem ovog ubistva je to što se desilo pre 16 godina i što je njegova žena već osuđena. Međutim, njihova kćerka, verujući da majka nije kriva za smrt oca, odlučuje da unajmi Herkula Poaroa kako bi istina napokon izašla na videlo.

Dok okrećem stranice, likovi se sve više i više razvijaju u mojoj glavi. Vidim Kerolajn i Amajasa kako se svađaju u biblioteci, Elsu kako sedi na terasi upijajući sunce, Filipa i Meredit dok pričaju o nestaloj kukuti, Anđelu kako beži opasnoj guvernanti. Svako od njih ima neku ulogu, svako radi u svoju korist, pravdajući se da misli i na druge, dok oni koji stvarno stavljaju druge ispred sebe stradaju, baš kao i u realnosti. Moram priznati da mi je pominjanje Julije pomalo zamutilo vid. Pitanje koje se provlači kroz knjigu jeste šta bi se desilo sa Julijom da nije oduzela sebi život, već da je nastavila bez Romea? Kakva bi onda bila? A onda se nazire odgovor. Koji vas naravno odvuče na pogrešnu stranu. Barem mene jeste. Jednostavno nisam navikla na toliko ljubavi u jednoj Agatinoj knjizi.

Neobično je i to koliko se Poaro oslanja na karaktere ljudi i opise njihovih ličnosti. Na osnovu nečijih osobina i verovanja uspeva da rekonstruiše prošlost koristeći samo svoj intelekt. Rekla bih da pesmica više pokazuje kako su ljudi prošli nakon tragedije koju su preživeli, a ne sam tok ubistva. Kad malo bolje razmislim, shvatam da je ovo definitivno jedna od najboljih Agatinih knjiga. Jedan isti događaj opisuje pet ljudi, svako na svoj način, svako sa svojim pogledom na svet, menjajući utiske čitaocu, koji bi da se sve više i više približi kraju, ne samo da bi otkrio ko je ubica, već i da bi potvrdio neka svoja uverenja. Prišla sam ovoj knjizi prilično pesimistično, očekujući da će me vratiti iz mrtvih posle prvih stranica, ne primećujući da sam nezadovoljstvo sama gurala u čitanje. Nikako nemojte misliti da će vas tužna ljubavna priča oraspoložiti. Jer iako je kraj ove misterije potpuno razuman i zadovoljavajući, ostavlja vas s onim ukusom tragedije u ustima baš poput „Romea i Julije“.

A onda, onako kako bi bogati veleposednik izgovorio „Boljševici!“, ili kako bi zagriženi komunista rekao „Kapitalisti!“, ili dobra domaćica rekla „Bubašvabe!“, tako je gospođica Vilijams izgovorila: „Muškarci!“.