Sofi Kinsela - Potraga za Odri

Ocena: 7

Izdavač: Laguna

Odri. Tako neobično ime. Izgovaram ga na engleskom, bubne opne mi se tresu dok se dž nekako pregura preko r, a onda prelazim na francuski i nema milijeg zvuka od tog kotrljavog r koju prati divna završnica sa visokim i. Upravo tako gledam i na ovaj roman Sofi Kinsele.

 Sa engleske strane, ovo je još jedna knjiga koja sadrži gomilu preterivanja i ulepšavanja, samo da bi postala bestseler. Odri nije obična tinejdžerka. Jer nije dovoljno što joj se celo telo menja, hormoni divljaju, raspoloženja menjaju, što će je ova bolest zvana pubertet pratiti sve dok ne izađe iz srednje škole, ne, Kinsela joj dodaje anksioznost, napade panike, epizode depresije i kao vrhunac tamne naočare. Mrzim naočare. Zbog njih je svet odvojen na mutno i malo-manje-mutno, uši bole, a na nosu ostaju masni tragovi. Pri tom, ja moram da ih nosim, jer nisam u mogućnosti da pređem ulicu bez njih, dok ih Odri nosi jer ne može da podnese kontakt očima. Ili svetlost. Nisam sigurna. Jer koliko god težina knjige prelazila sa moje desne na levu ruku, pravo objašnjenje se ne nazire. Njoj se nešto desilo, nešto o čemu ceo grad priča, neke devojčice su je maltretirale i samo odjednom ona je završila u bolnici. Ne sa fizičkim ranama, već sa mentalnom bolešću. Njena majka momentalno daje otkaz da bi se brinula o njoj, međutim pažnju joj u potpunosti odvači najstariji sin sa svojom zavisnošću igranja kompjuterskih igrica. Nikako ne mogu da zamislim realnu situaciju u kojoj se roditelji ponašaju ovako kako se ponašaju Odrini roditelji. U njihovoj kući stalno vlada opšta napetost, buka i dreka, svaki dan je novi dan za svađanje, nebitno što imaju kćerku koja se krije iza zavese kad zazvoni telefon ili neko pokuca na vrata. Pored svega ovoga, pojava dečka koji se iz nekog razloga zainteresuje i zaljubi u mentalno obolelu devojčicu, a zatim je izleči magijom ljubavi od bolesti koju nijedan lek niti sati razgovora sa lekarom nisu mogli bar malo popraviti, ne deluje kao preterivanje. U stvari, da, ipak deluje. I koja je fora sa imenovanje marki svih mogućih stvari u knjizi? Novine, krem, serije, igre, više izgleda kao priručnik za plasiranje robe nego roman. Ne izlazi se u kafić, izlazi se u Starbaks, ne pije se mleko nego Ovaltin, i pobogu ne miriše devojka na šampon neke voćke nego baš na Herbal esensiz. Preterivanje. Plus ima dosta spojlera. Čemu to?

Ali sad je red na francusku stranu. Jer koliko god preterivala, Kinsela je majstor svog zanata. Svaka strana pokreće ruku da je okrene, vreme prolazi, reči se nagomilavaju u glavi, a opet nema prestanka, jer ne želim da se ovo čitanje završi. Dok se naravno knjiga ne završi. Toliko me vuče da je čitam. Prostim jezikom objašnjene su dosta teške situacije u kojima čovek može da se nađe. Najviše mi se sviđa poređenje onog životinjskog u nama sa četvorogodišnjim detetom. Jer razum nekad ne može da prevlada i tada moramo da se prepustimo impulsima, samo da nas ne bi iscrpeli, samo da ne bismo još više izludeli. Trenutak kada jedan adolescent shvati da nije centar sveta, da je postupao  previše sebičano i da su i životi drugih podjednako bitni, da se nekome ne tamo daleko, u Africi ili Kini, već nekome tu, u neposrednoj blizini dešava nešto podjedanko loše, kritičan je trenutak u svačijem životu. Što kod Odri stvara želju za promenom. Ona napokon izlazi iz mraka, donosi sama odluke, pronalazi sebe. Iako se ta potraga još dugo neće završiti, bar je započeta.

Koliko god krivudao grafikon tvog života, moraš naći načina da se izboriš sa svakim padom, ali i sa svakim uspehom, jer iako nikad ne smeš da potceniš svoje sposobnosti, ne smeš ih ni preceniti. Upravo u tim trenucima ekstremnih tačaka funkcije moraš odbaciti neprijatne ljude, a sačuvati one koji te istinski vole. I tada ćeš pronaći sreću. Upravo zbog ove male metafore dajem ovoj knjizi ocenu 7. Može Kinsela bolje, ali vredi pročitati i ovaj njen roman, ukoliko ste zaljubljenik u njena dela.

Simpatični citati iz ove knjige:

„Ti nemaš pojma šta Lajnus misli. Možda misli nešto dobro, možda nešto loše. Najverovatnije ne misli ništa. On je dečak. Bolje bi ti bilo da se navikneš na to.“

„Primetila sam da ljudi često „imati smisao za humor“ izjednačavaju sa „biti neosetljiv idiot“.“

„Epizode. Kao da je depresija televizijska serija s duhovitim replikama. Ili niz nastavaka s neizvesnim završecima. Jedini neizvestan završetak u mom životu glasi: „Hoću li se ikad otarasiti ovog sranja?“, i verujte mi, već postaje prilično dosadan.“

„Pa ja ne urlam. Ne baš. Ali mi dođe da urlam.“
Slike su preuzete odavde i odande.